Bio je ovo još jedan zimski četvrtak koji sam provela u klubu Akademija slušajući „alternativnu muziku i tekstove za smeh i zabavu“. Za 13.12. je bio najavljen koncert sad već nadaleko čuvene beogradske grupe Elektrolasta. Još od kada su prošli put bili najavljeni, pre nekoliko nedelja, radujem se ovom događaju, a pesma „Ćurov potencijal“ se uredno ponavlja – tako da su je i paunovi naučili ;)
I tako dođe četvrtak posle naporne nedelje, moj omiljeni dan za izlazak, posle 8 h provedenih na fakultetu – ali nekako uvertita za dobar vikend. Iako sneg nije padao, grad je bio gotovo pust. Nešto pre ponoći sam stigla u klub koji je bio iznenađujuće pun – prvi bend je svirao. Dva ženska vokala, odmah su mi privukla pažnju. Saznajem da se bend zove Lula Mae – i da je ovo njihov prvi koncert. Divno, hajde da pogledamo šta ovaj mladi bend može da nam pokaže.
Tu su pesme Posle ovih dana, Iza zida, Prazan hod, Slušaj me dok ćutim (super naziv, zar ne?), Marina u Vegasu, Pesma brza, Pesma nova, itd. A za kraj obrada legendarnog gradskog hita Guzata tinejdžerka uz ovacije publike – nešto laganija obrada u „ženskom“ fazonu, meni manje draga nego original, moram priznati, ali važan je trud, slažete se? Dok se eLastavice nameštaju, Milica i Zorana su bile ljubazne da mi posvete desetak minuta i opišu svoj rad.
Šta znači Lula Mae?
Lula Mae je uzeto iz filma „Doručak kod Tifanija“ sa Audrey Hepburn, inače kažu da se tako zove i majka Stevie Wondera, ali to smo saznali tek kasnije. Nezavisno od ovoga ime lepo zvuči.
Koliko dugo postojite?
Postojimo tačno godinu dana, pre nekih par nedelja smo proslavili „rođendan“ od kada se rodila ideja za bend, počeli da se rade tekstovi. Naravno nismo sve odmah imali gotovo, tek smo šest meseci snimili pesme. Večeras smo imali prvu svirku.
Prva? Kako je bilo?
Da, prva EVER. I to u Akademiji. Zadovoljne smo.
Kako definišite muziku koju svirate?
Tek kad prođe neko vreme moći ćemo da se definišemo. Za sada su to tri pesme ovako, tri onako i jedna obrada. Na myspace smo svoju muziku definisali kao indie – electroacoustic – minimalist – mirna i lagana a tera te da se dereš i vrištiš.
Da li izaziva neku posebno emociju?
Ljudi uglavnom kažu da plaču. Nama nije cilj da ljude rasplačemo, ali da dodirnemo – to je okay.
Ideja za bend?
Imale smo ideju da to bude ženskast i ženstven bend. Onda su dva dečaka upala slučajno i ispostavilo se da je to pun pogodak.
Ko čini bend?
Ima nas četvoro, nas dve Milica i Zorana i basista Deki i giatrista Buga, koji je ujedno i harmonikaš.
Vaše pesme?
Naše pesme su autorske i imamo jednu obradu sticajem okolnosti – Guzata tinejdžerka, svirali smo je večeras. Zorana piše tekstove, a oni se vode idejom benda – ženskasti su i ženstveni. Iskreno pre svega. Tematika, recimo da je, ljubavni međuljudski odnosi.
A muzika?
Muziku piše Milica, koristi kompjuter, klavijature.
Omiljeni stih?
Milicin najviše voli da otpeva stih Zurim u prazno, čekam da sva iscurim.
Zorana nema omiljeni stih, ali bi kao najinteresantniju pesmu izdvojila Marina u Vegasu.
Hit?
Za bend je dobro da ima hit ako želi da se pušta na radiju, da ljudi dolaze na koncert. A mi to naravno želimo. Mada mi nismo pravili hit, hit je sam nastao. Pesma koja se radno zove Pesma nova, a najveći hit je Slušaj me dok ćutim.
Vaši muzički uzori
Hmm, nas je četvoro i teško je to reći. Družimo se ali ne razmenjujemo muziku previše. Inspirisali su nas bendovi: islandski bend Mum, od domaćih Elektrolasta i mnogi drugi.
I za kraj – šta se dogodilo sa Beogradom da počne nagli procvat ovakve muzike?
Ništa posebno se nije dogodilo sa Beogradom. Bendovi koji sviraju ovakvu muziku su postojali već neko vreme. I kada su za godinu dana izašle dve kompilacije Jutro će promeniti sve i Štra treba maloj deci više ljudi je čulo za neke bendove, obratili su pažnju.I to je dobro.
Da, izgleda da je jutro zaista promenilo sve.
Ponoć je odavno prošla, a kako se intervju bližio kraju, laganim zvucima ritam mašine počinjale su Elektrolaste – bend koji već nekoliko godina praši alternatvinom scenom – po Beogradu ali i Srbiji. Sreća, sreća, radost ;)
Na bini su bila četiri momka – pevač i ujedno gitarista Danilo u prvom planu i iza njega video beam na kome je treptala elektrolasta menjajući boje. Za „elektroniku“ je bio zadužen Vuk, tu je bio i Miloš na bas gitari i Ljuba na saksofonu. Još jedan dečko je svirao daire na pojedinim pesmama.
Početak je bio dugačak, čini mi se potpuno instrumental, sa dosta ritam mašine. U stvari sve pesme su bile dugačke, ponekad kao čitava večnost. Posle par uvodnim pesama, odsvirali su Tinejdžerku, ne original verziju, takođe nešto sporije. Sećam se još pesama Četvrtak, Diznilend (koja mi je posle 17og ponavljanja istog teksta postala iritantna i pored sklonosti ka „ludim“ tekstovima).
Zvuk za Akademiju nije bio uopšte loš, makar tamo gde sam ja stajala u blizini šanka, dakle pozadi. Možda u jednom trenutku preglasno, ali neću da pljujem ovaj put – ne zaboravimo gde smo bili. Bend je zaista zvučao divno. Više su mi se dopadali elektro delovi od onih gitarskijih – i naravno sve pohvale za saksofon. Nije bilo posebne priče između pesama niti pošalica, ali kako su se ređali hitovi poput Ćurovog (surovog) potencijala i (Ne)mrtav čovek raspoloženje mi se popravljalo i postajala sam sve zadovoljnija.
Publika se polako osipala, satnica je po običaju probijena (ona moralna, kad bi trebalo ići kući radnim danom), a ispred bine su ostali samo najvatreniji ljubitelji, đuskajući i pevajući pojedine stihove. Na bis su odsvirali original verziju Tinejdžerke – konačno! I još jednom „Ubi, ubi“ kao po mojoj narudžbini, hvala, hvala, nije trebalo... a publika je pozvana da zajedno peva, sa sve po 3-4 osobe otimajući se o mikrofon... i tako, to bi bilo to. Kad ćemo opet? =)
Ana BG
